О Саборнику

У књизи су представљена 423 активна српска манастира и подаци о још 213 манастира који су некада постојали. Основни концепт у припреми књиге је кратак текст о сваком манастиру са подацима: када је грађен, ко је ктитор манастира, шта се од светиња и других вредности у њему чува, кратак историјат и где се који манастир налази. Све то прате фотографије као визуелна представа , а систматизоване у једном документу и као сведок једног времена. Манастири су представљени азбучним редом по епархијама. На почетку сваке епархије дата је и карта са уцртаним позицијама свих манастира, а на крају подаци о манастирима који више не постоје. Свему овоме претходи уводни текст Душана Миловановића о настанку и значају монаштва и манастира уопште.

• Формат 23 x 33 цм
• Страна 600
• Штампа 4/4
• Тврд повез

КЊИГА ЈЕ ИЗДАТА НА СРПСКОМ, ЕНГЛЕСКОМ И РУСКОМ ЈЕЗИКУ

  РЕКЛИ СУ О КЊИЗИ

{slide=Академик Владета Јеротић (Приказ књиге Пере Вишњића)}

“САБОРНИК МАНАСТИРА СРПСКИХ”

Јединствена је књига у историји српског народа, као и у историји Српске православне цркве “Саборник манастира српских”. Дело је нашег аутора, господина Пере Вишњића уз стручну помоћ Душана Миловановића илустрована изванредним фотографијама Пере Вишњића и делом Саве Тодорића. Издавач је агенција “Флеш“ – Лозница 2012. година.

Вишегодишњи труд Пере Вишњића да у једној обимној књизи (на преко пет стотина страна) скупи све манастире српског православља (некадашње и садашње) у српским државама и српској дијаспори, мораће да остави трага, не само у саедашњости, већ и у будућности српског народа и православља.

Неко је давно рекао да је Исус Христос стални будилник за све људе. Христова Јеванђеља, као и посланице апостола Павла, а затим бројна дела хришћанских светитеља кроз векове, потекли су добрим делом из манастира који су служили (и данас служе) монасима и монахињама као идеално место намењено подвигу и хришћанском подвижништву. У једном времену раширеног доживљаја краткотрајности, пролазности, привремености (ефемерности), ова књига о српским манастирима Пере Вишњића – објављена са благсловом патријарха српског Иринеја – треба да представља будилник за све тзв. атеисте српске, као и за млаке хришћане на Балкану.

Историја српског монаштва, започињући свој благословени почетак у српском народу од времена и пре, а нарочито од и после времена Светог Саве, његовог оца Светог Симеона Мироточивог у Хиландару, преко бројних средњовековних српских светитеља, а онда, све чешће, и светитеља-мученика (за време дугог турског ропства) богата је не само писаним биографијама и житијама српских светитеља, већ и њиховим непрекидним молитвама (овде и тамо!) за трајање и спас српског народа, све до данас.

Човек је природно и духовно биће, од рођења до смрти у непрестаној видљивој и невидљивој (свесној и несвесној, рекли би психози) борби између добра и зла. Човек је дуалистичко биће, трагично расцепљено између ова два, изгледа вечна принципа (Добра и Зла). У току две хиљаде година трајања хришћанске религије и хришћанске Цркве (на жалост подељене у три вероисповести) хришћански манастири (све до данас) били су и остали најпоузданији центри духовног просвећивања народа. Наравно да су онда и сви православни манастири, у православним земљама света, као и у Србији представљали места непрекидних молитава управљених Богу за успешнију борбу човека у његовој освешћеној или недовљно освешћеној борби, у себи најпре, између Неба и Зелље.

Импресивни број српских манасира о којима нас обавештава, али и учи књига Пере Вишњића, даје наду српском народу да посећујући и данас велики број активних манастира у српским земљама и Светој гори ојачају, никад довољну веру (и код појединца и у народу) у Богочовека Христа, Распетог и Васкрслог. Јер тада тек, ова вера може да учини “чудо”, да и ми (и као појединци и као народ) увек изнова распињани у нашој историји, некада и данас, поистовећивањем себе са Христом и Његовом Црквом, можемо да очекујемо и надамо се, и личном и народном Васкрсењу. Не заборавимо да су наши лепи манастири, не само места сталне молитве

које увек крепе верујућег ходочасника – а сви су људи, знали то или не ходочасници, подвижници, аскете, путници (хомо виатор) – већ и света места исповедања и причешћивања верника, затим подсећања и учења српске црквене и народне историје, али онда и места естетског обогаћивања посетилаца манастира (загледани у изванредне фреске и иконе), јачајући у себи тако, поред Истине и Доброте, још и Лепоту (која ће према Достојевском “спасити свет”).

Благодарни смо господину Пери Вишњићу искрено – што треба да означи у складном споју срца и ума – на његовој изузетној књизи која би требало да се нађе у свакој кући српских људи, да би их она подстакла да посећују бисере српске културе – а култура је и религија и философија и уметност – православне манастире у Србији.

{slide=Проф. др Ратко Божовић (Приказ књиге Пере Вишњића)}

Мислим да је важан дан у којем представљамо ову књигу, да је важно место где је представљамо и да сте важни ви који сте овде присутни, јер већ унапред знам да сте људи доброг срца и добрих намера. Ово је књига на коју треба указати, коју треба запамтити. То је дело једног прегаоца, приврженика и заљубљеника у оно што је наша традиција и култура јер сабрати књигу о нашим манастирима и учинити да наша историја, култура и традиција се нађу на једном месту то значи учинити да се та култура нађе на сигурном месту. Често ни наши манастири, ни култура и традиција нису били на сигурном месту у реалности. А, ако већ не могу да буду на сигурном месту у реалности нека буду на сигурном месту у оваквом делу које је фундаментално значајно већ и због тога што показује како појединац може учинити више од институција које су имале налог историје и културе да то чине. Ја сам задивљен како је то учинио Перо Вишњић током свог седмогодишњег рада и истраживања и стрпљења забележио шта се дешавало у неких 410 живућих манастира са остацима разорених. Манастир видим као темељ наше културе, историје и меморије и православља. Српско духовно градитељство и духовно наслеђе јесте једног тренутка било запостављено и заборављено, и ево га сада овде збаележеног, фотографисаног на свим местима где постоје и где смо и ми још увек баш због тога што су они ту. Манастири су она меморија, оно сазнање и трајање у којем су настале прве школе, прве књиге, прве фреске, прве иконе... све прво.

Прво наше темљно опстајање било је у манастиру, јесмо ли то заборавили? У међувремену јесмо, дабоме. Имали смо дисконтинуитет у вредновању и разумевњу традиције, но очигледно овде је повратак неопходан да би се успоставила темељна вертикала која се негде била преломила, негде се идеолошки била изобличила и престала да буде важна у нашим животима. Већина наших манастира јесу мучненици, али се увек појављивао српски човек, православно биће, које је чинило све да се не сруши све, да се не уруши оно што је casino суштински вредно и важно. У том смислу оно што је доброта и даривање у обнови манастира је такође једна димензија нашег менталитета која је у моралној сфери у међувремену мало више пострадала.

Тако да све оно што је учинио Перо Вишњић показује да не смемо остати без оног што је део наших темеља, не можемо остати без оног што је део нашег садашњег и будућег идентитета, а највећи његов део је оно што је у твораштву домена манастира, опстајања у духовној сфери. Дабоме, све ово може бити нешто што је супротно свему ономе што је преовладало као стил живљења у нашој свакодневици - тржишни и потрошачки менталитет друштва спорног у великој мери. Ово све делује као једна изазовна димензија да се не пристане да се остане без себе у том цунамију светском који прекрива и балкански простор и нашу земљу. Ето, зато мислим да је важност Цркве, а њу одмах везујемо за манастире, у обнављању моралне културе која је у великој мери пострадала. Овде је морална култура била на великом искушењу и морам да кажем најблаже где је морал силно пострадао, а можда бисмо могли рећи и неку тежу и опорију оцену. Мени се учинило да је путешествије Пере Вишњића подсећање да морамо да се вратимо моралним вредностима, духовним вредностима, нашим темељима, ономе што је било и ономе преко чега и опстајемо у овом свету. Зато и видим овај пројекат као алтернативу и можда као утопију која нас враћа назад да бисмо ишли напред. То је тај континуитет који се овде успоставља.

Мени се чини да је Вишњић показао колико је било благотворно и за његов лични стил живота и за његову унутрашњу трансформацију, лични преображај то што је разговарао са монасима са људима који живе скромно, скровито, човечно, јер је то важно. Не знам да ли су се тамо приклонили они људи који су згрешили па траже искупљење, то је за дискусију, за истраживање посебне врсте, али мени се чини да то што је Перо Вишњић нас обавестио о тим светињама нашим да је заправо донео сјајну информацију да се непоколебамо у потреби да будемо своји, да будемо на своме, да будемо себи блиски да не испустимо вредности преко којих, заправо, опстајемо у свету са разликом која је у великој мери она која се мора запамтити у нашој цивилизацији. Мени као социологу културе је важно да је ово једна темељна вредност у историји културе, у историји цивилизације у историји монашког живота и нешто што на неки начин јесте у знаку културе сећања или културе памћења. Ова књига комплетно је одбрана културе сећања и културе памћења и овај човек који није помаган од институција који је сам урадио велики пројекат, велико истраживање какво нисмо имали до сада заслужује највишу могућу пажњу. И, када кажемо да нема ауторитета, да нема оних који су се истакли, ја кажем има, ево Пере Вишњића који се истакао.

{/slides}

{slide=Душан Миловановић (Рецензија)}

Онима којих се ово тиче

Поштовани,

Вашој племенитој пажњи препоручујемо изванредно дело господина Пере Вишњића под насловом Зорник српских манастира.

Књига представља каталог (преглед) свих српских манастира на просторима где су Срби, од давнина живели, или где и данас живе а што може да се лакше разуме као простор  Балкана, али и манастира у српској дијаспори.

У српској историографији овим питањем бавио се мали број посленика и углавном водећи рачуна само о средњовековном наслеђу. Међу њима треба истаћи дела В. Петковића (Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бгд. 1950) и С. Милеуснића (Водич кроз манстире у Србији, Бгд. 1955); поред овога, урађен је и известан број прегледа који обухватају поједине регионе Српске Православне Цркве.

Познато је да је СПЦ национална црква и да су њена светилишта подизана само на просторима где се и  налази(о) српски живаљ.

Изванредни труд господина Вињића усмерен је на покушај синтетисања овог проблема у најпрецизнијем смислу и у том погледу представља апсолутни преседан у нашој стручној и научној литератури. Књигом је обухваћен широки простор Србије и Српских земаља (Црна Гора, Република Српска, Босна и Херцеговина, и Хрватска), као и простор на коме живе Срби у Румунији и Мађарској на коме постоје старе српске светиње, али и оне из најновијих времена.

Веома амбициозни план испуњен је у пуној мери, што мора да изазове дивљење, јер овакав подухват предузимају (у озбиљним земљама) велике институције уз велике тимове стручњака.

Метода г. Вишњића подразумева експликацију основних знања о манастирима (локација, време настанка, ктитор, стил градње и сликарства, страдања, обнове...), а све прати веома добра ауторка фотографија. Књига је подељена према епархијама (епископије и митрополије), на 26 поглавља. Веома вредне додатке чине карте српских светиња (по епархијама) и попис манастиришта који до сада није на овакав начин урадила ни једна институција (ни заводи за заштиту споменика, нити нека црквена институција). Обим, преко 550 страна великог формата (25 х 34 см), колор штампа, тврди повез, шивено).

Пред нама стоји вишегодишњи труд ентузијасте и заљубљеника у отадџбинску грађу, коју је на једноставан али и ефектан начин предочио нашим очима и срцима г. Перо Вишњић. Дивљења је вредан труд ако се узме у обзир огроман пређени пут, да би се стигло и на лицу места обавестило о преко 400 српских светилишта,   начиниле аутентичне фотографије и све то разложно јасно поставило у веома обимну књигу.

Познато је, мада звучи и невероватно да се, у Метохији рецимо,  налази највећа концентрација православних светилишта на планети (по квадратном километру терена); нажалост, данас је веђина тих светиња уништена, чак су и многи топоними манастиришта сасвим избледели из меморије веома често уништаваног и расељаваног српског живља. Будући читалац или корисник овог дела убрзо ће схватити да овај преглед српских светиња сведочи о неколико битних чињеница: да  готово сви манастири припадају категорији мученика, односно да су по више пута пљачкани, паљени и разарани; да су на њима вршене обнове чим би се времена примирила; да од 1985. године (до данас) присуствујемо фантастичној обнови (и градњи) православних светилишта на свим територијама где Срби живе.

Такође, када се дубље загледате у ауторске мапе господина Вишњића и узмете у обзир да, је уз постојеће манастире, готово у свакој српској насеобини постојала и још по најмање једна црква, убрзо постаје јасно да су Срби у старини готово у потпуности остварили византијски идеал, да човек окрећући се око своје осе треба у једном окрету, непрестано у видном пољу да има бар један крст на куполи светилишта; да би тако стекао утисак да се већ налази у Рају Господњем.

Имајући све речено у виду сматрамо да ће дело господиана Пере Вишњића наићи на велику пажњу српске научне и стручне јавности али и знатижељне публике, па и преко тога. Стога препоручујем што скорије штампање овог несвакидашњег, обимног и драгоценог дела.

Душан Миловановић

{/slides}

{slide=Сажет преглед књиге Саборник манастира српских}

{/slides}